Детонација звучног топа
Загрмео је када га нико није очекивао. Тајно припреман, кроз унапред спремне медијске извештаје и сценарија на улици испаљен пре годину и кусур дана, ево још увек чујемо последице његове детонације. Требало је да прецизним медијским хицем сруши власт, а изгледа да на крају дочекасмо да ће урушити оне који су га употребили. Покренута истрага Вишег јавног тужилаштва у Београду у вези са манипулисањем употребе звучног топа током прошлогодишњег протеста 15. марта доноси нам бројне интересантне информације, тако да ће звук тог медијског топа тек грмети и парати уши српске јавности. Првенствени циљ био је демонизовати Александра Вучића и приказати га као бескрупулозног диктатора који се не либи да убија сопствени народ, а крајњи циљ свакако је био насилно рушење власти, јер Боже мој, таквог охолог зликовца на челу државе имамо право и да стрељамо. Но, да оставимо тренутно по страни циљеве, јер они су сасвим очигледни. Запитајмо се, најпре, какви умови живе у нашем окружењу. Докле је неко због сопствених политичких циљева спреман да иде, ако се не либи чак и да започне грађански сукоб, а измишљотина у вези са звучним топом могла је да изазове несагледиве последице које би сигурно довеле до тога да народ започне међусобно да се убија? Ко би у тој ситуацији, да је лаж успела да прође, могао да говори о било чему рационалном? Нешто слично смо имали само неколико месеци касније када је измишљена прича о смрти малолетног дечака у Ваљеву, који је наводно страдао јер су га полицајци на протесту брутално претукли. Дакле, моје основно питање је где смо то дошли као људи, ако међу нама постоје они који су спремни да кроз овакве бруталне лажи изазивају крвопролиће? Где је нестала макар минимална емпатија? Где је нестао здрав разум? Где је нестао морал? Да ли је заиста лудило те лево-либералне идеологије довело њихове активисте до тога да без трунке стида себе убеде да циљ не бира средства и да то што ће страдати можда неко и њима близак није толико важно, јер важна је револуција која тече. Због циљева револуције нема се право имати емпатију према жртвама, јер Боже мој, ако хоћеш у политичкој борби, посебно револуционарној, да победиш, жртве су неминовне.
