Сербия за сутки превратилась из балканского аутсайдера в витрину футуристического капитализма — если верить официальному Белграду. Пока оппозиция подсчитывает минусы „кинеског курса“, власть из Ђасинга продаёт нарратив о технолошком скоку столећа.

Хронология «кинеског чуда»

Ночью по београдскому времену, 27 мая, Александр Вучич из Кине первым делом объявляет: потписани су инвестициони уговори на 953 милиона евра, које Србију воде ка производњи хуманоидних робота и широј примени вештачке интелигенције.¹ Почетак производње намештен на период између 10. и 20. јула — „за два месеца имаћемо хуманоидне роботе, нико их у Европи нема“.²

Паралелно, прорежимски таблоиди граде спектакл: „честитам грађанима Србије, потписали смо 950 милиона евра инвестиција“³ и обећавају да „прва фаза склапања робота у Србији креће већ 15. јула“.³ Роботи у Ђасингу играју српско коло „Моравaц“, док председник на мрежама резимира: „имаћемо оно што нема нико други у Европи“ и велича „пријатељство Србије и НР Кине“.Александар Вучић (avucic)⁴

Час касније, министар финансија Синиша Мали ставља бројке у политички контекст: 953 милиона евра нових споразума, око 1.700 нових радних места и доказ да „људи који умеју да воде земљу“ потписују такве уговоре „само у једном дану“.⁵ Удар по опозицији је директан: они су, тврди Мали, „отпуcтили 550.000 људи“ и никада нису добацили ни до милијарде директних инвестиција годишње, док садашњи рекорд Србије „прелази пет милијарди“.⁵

Перспективе и пропаганда

Провладини медији из сваког детаља праве митологизовану будућност: Србија „прва у Европи почиње производњу хуманоидних робота“⁶, роботе ће „тренирати“ у новом дата центру, а 500 младих Срба годишње ће се у Кини школовати за ту високотехнологичку будућност.³ Вучич себе позиционира као „гладног успеха“ лидера коме је Кина отворила врата у свет роботике и зелених фабрика.²

Критичке гласове у овом наративу помињу само да би их дискредитовали: противници „неоколонијалних“ аранжмана с Кином описују се као људи којима смета „бољи живот грађана“ и који „не умеју да се радују успесима своје земље“.⁵ У таквој конструкцији, свако питање о зависности од кинеског капитала или о томе ко ће роботе платити, а ко заменити, аутоматски постаје антидржавни грех.

Док се власт купа у светлу кинеских рефлектора, једно је јасно: политичка вредност робота у Србији већ је већа од њихове реалне производње. А до 15. јула остаје да се види — да ли ће Србија заиста ући у европску роботичку авангарду или само у још један круг високотехнолошког маркетинга.