Сотона плаче пред лепотом света

Међу ауторима једне култне књиге, која је засенила њихово потоње стваралаштво, свакако је и америчка списатељица Харпер Ли, чији је Пулицером овенчани роман „Убити птицу ругалицу” из 1960. године од ње створио и ону врсту књижевница од којих се стално очекивало више. Као што је, уосталом, то био и случај са Џ. Д. Селинџером, једним од јунака књиге „Бартлби и компанија” Енрикеа Виле Матаса, о синдрому Бартлбија, као превременом одустајању од даљег стварања и стваралачкој блокади, на примеру многих великих стваралаца. Међутим, Харпер Ли (1926–2016) наставила је да изненађује и после своје смрти, и деценијама после своје чувене књиге, а пред нама је сада, (у издању „Лагуне” и преводу Марка Младеновића), збирка „Земља слатке вечности”, њених раних прича и касније објављиваних текстова у часописима попут „Вога”.