Било једном у „Политици”: скице за портрет редакцијског живота

Кћерка и зет су ми јесенас из Њујорка донели мноштво снимака са острва Елис – „капије наде” за многобројне сиромашне емигранте придошле у Нови свет. Кроз ту капију прошао је мој деда по мајци Лука Лешановић 13. јула 1909, а баба Љубица са три кћеркице 26. октобра 1911. године – пола године пре пропасти „Титаника”. Донели су снимке Кипа слободе, Бруклинског моста, галерије „Мома”, а посебно монументалне зграде „Њујорк тајмса”. Приметио сам да је грађевина готово истоветна палати „Политика”, само што је много већа. Уз 122. годишњицу „Политике”, фотографије зграде „Њујорк тајмса” и острва Елис подсетиле су ме да сам први пут „Политику” листао у лето 1952, у Црној Бари, севернобанатском селу иза речице Златице – Аранге. Тамо смо као деца одлазили на летњи школски распуст код споменутог деде Луке Лешановића, повратника из Америке. Лука је изгледа био једини претплатник на „Политику” у том сеоцету. Понекад је „Политика” у речено време стизала са даном закашњења. На првој страници, на прилепљеној маркици, писало је: „Лука Лешановић, Црна Бара, задња пошта Чока”. Изгледа да је брже стизала из Београда до Чоке, него од Чоке до Црне Баре.