Бунтовщик без причины
У кући у којој сам одрастао политика није почињала на телевизији, него за трпезом. Довољна је била једна вест, једно име, једна очева реченица изговорена као пресуда, па да у мени проради она младалачка потреба да оспорим и оно што разумем и оно што још не разумем. Родитељи су говорили да држава мора да се чува. Ја сам питао ко ће чувати човека од државе. Они су веровали искуству, a ја сам сумњу сматрао доказом интелигенције. Данас видим да смо, свако на свој начин, бранили исто: право да се живи без страха. Младост има једну величанствену ману: она не зна колико не зна. Зато је и храбра и опасна. Тада човек верује да су компромиси слабост, стрпљење кукавичлук, а туђе искуство покушај да му се одузме будућност. Свака генерација мисли да је прва открила неправду и последња која има снаге да је исправи. А онда време, тај професор без катедре, покаже да свет нема само једно тачно решење.